1891/1892: Титула се сели на север

Прича која је на крајњем северу Енглеске започета током сезоне 1890/91 пренела се и у наредну и заправо достигла свој врхунац када је екипа Сандерленда освојила своју прву титулу шампиона у историји. И то у тек другој сезони у елитном такмичењу.

Шампиони су до титуле дошли у великом стилу – са свих 13 победа на домаћем терену и чак 93 дата гола, од којих је трећину постигао сјајни Џон Кембел, поставивши рекорд по броју постигнутих погодака у једној сезони. Двоцифрени су били и Хена и Милер са по 16, као и Скот, који је мрежу затресао у 10 наврата. Ипак, није пут шампиона био посут медом и млеком. Црне мачке су након уводног тријумфа изгубили дерби меч од Престона, а затим поражени и од Болтона и Астон Виле. Ретко ко им је тада давао озбиљну шансу да нападну трон. Ипак, до краја шампионата изгубили су само две утакмице, а добили чак 20! Осветили су се Престону победивши их код куће са 4-1, а тријумфовали су и над Болтоном и Вилом, оставивши ове три екипе иза себе на крају шампионата. Прилику да сезону употпуне дуплом круном прокоцкали су у полуфиналном мечу ФА Купа у Шефилду, где их је декласирала Астон Вила и заказала дуел са локалним ривалом, Вест Бромвич Албионом у великом финалу.

Престон је другу сезону за редом остао кратких рукава, и поново им је главе дошла слаба форма ван Дипдејла. На 13 гостовања славили су само шест пута, а имали су и негативну гол разлику, оставши тако пет поена иза новог првака. Занимљиво је да су упркос томе успели да вежу 13 узастопних победа у првенству, поставивши рекорд који је Сандерленд исте сезоне изједначио, а Манчестер Сити срушио тек 125 година касније!!!

Болтон Вондерерси су пуно обећавали. На пола пута били су на челу колоне, остваривши 10 тријумфа у 13 утакмица, али су значајно попустили и доживели дебакле од Блекбурна и Престона у узастопним колима што је усмерило даљи ток сезоне.  За њих је ова сезона била прва и последња у којој су играли у комплетно плавим дресовима, јер је већ следеће бела постала примарна, и до данас то и остала. Што се Астон Виле тиче, они су означени као највећи губитници сезоне 1891/92. Потпуно су пали у последњој трећини сезоне и испали из трке за титулу, а финале ФА Купа изгубили од љутог ривала, Вест Бромвича. У тај меч су ушли као велики фаворити након што су победили комшије оба пута у првенству, и пет година раније у истом такмичењу, али је овога пута ривал био бољи. Интересантно је и да је за пораз од 0-3 оптужен голман Ворнер који је примио два сумњива поготка због чега су бесни навијачи Виле полупали прозоре на његовом пабу у Бирмингему. Иако кривица никада није доказана, овај момак није одиграо нити један меч за бордо-плаве након тог финала.

Владајући шампион Евертон није успео да се озбиљније укључи у трку за одбрану трона. Тим из Ливерпула постигао је само 17 погодака ван Енфилда и остао чак 14 бодова иза новог шампиона. Њихова форма ишла је супротном путањом од Болтонове и Вилине – лоше су започели првенство, остварили само четири тријумфа у првој половини, и после се поправили тек толико да такмичење заврше у горњој средини табеле. Можда и кључан моменат представљала је повреда најбољег стрелца екипа, Фреда Гирија, који се вратио тек пред завршних неколико кола када је већ било касно да се спаси сезона. Чедвикових 11 и Латиних 16 погодака нису били довољни и Карамеле су морале да се задовоље позицијом 5, уз елиминацију из ФА Купа већ на старту такмичења. Ова сезона донела је и један од кључних догађаја у њиховој историји, јер је у марту 1892. дошло до раскола унутар клуба који је резултирао оснивањем новог тима – Ливерпула, и селидбе Евертона километар даље, на Гудисон Парк.

Иза бившег шампиона поређале су се четири екипе са истим бројем бодова – 26. Оно што је свима било заједничко јесте очајна форма у гостима и то је главни разлог осредњег пласмана на крају шампионата. Вулверхемптон је задржао мање-више исти тим од сезоне пре и ништа се у њиховој игри нити резултатима није значајније променило. Тик иза њих нашао се Барнли, састављен од великог броја шкотских фудбалера међу којима су се највише истакли Никол са 18, и Меклерди са 10 голова. Нотс Каунти и Блекбурн Роверси окончали су сезону у средини табеле, иако су сезону раније играли финале ФА Купа (у којем је ланкаширски тим однео победу) и пуни ентузијазма ушли у наредну.

Два бода иза њих задесио се Дерби Каунти. Далеко од борбе за врх, а опет довољно удаљен од зоне испадања (тј. реаплицирања) тако да су се задовољили местом у доњој средини табеле. За њих је ова година била важна пре свега јер су се спојили са локалним ривалом Дерби Мидлендом и тако додатно ојачали своје снаге.

Дозволу за поновно учешће морали су да поднесу Акрингтон, ВБА и Стоук, што је поготову било трагично за екипу из околине Бирмингема која је освојила ФА Куп. Акрингтон је ван свог терена одиграо трагичну сезону и изгубио чак 11 од 13 утакмица, али му је одобрен наступ у друштву најбољих и догодине. Стоук је нарочито одиграо сезону пуну турбуленција и вероватно би се експресно вратили у Алијансу да испод њих није био очајни Дарвен. Малени тим из Ланкашира освојио је само 11 бодова, примио чак 112 голова (у просеку преко четири по мечу) и доживео неколико катастрофалних пораза, попут оног од 12-0, и то од ривала у борби за опстанак, Вест Бромвича. Декласирали су их и Барнли (9-0), Сандерленд (7-0), Стоук (9-3)… Заслужено су испали из друштва најбољих јер нису изабрани за наредну сезону.

Ипак, Дарвен се није вратио у Фудбалску Алијансу. Не зато што су се челници Фудбалске лиге смиловали, већ зато што је Алијанса угашена, или је можда боље рећи, расформирана и претворена у други ранг Фудбалске лиге, односно Другу дивизију. Нотингем Форест, Венздеј и Њутон Хит изабрани су за проширену верзију Прве дивизије, док су у Другој остали Дарвен, Смол Хит, Ердвик, Шефилд јунајтед, Гримсби, Барслем Порт Вејл, Кру, Бутл, Линколн, Волсол Таун Свифтс, Бартон Свифтс и Нортвич Викторија.