У непрегледном талогу нижелигашких ривалстава, од којих су многа помало и запостављена, по многим стварима издваја се једно. На крајњем југозападу земље, одмах крај Корнвола, налази се област Девоншир илити скраћено Девон, а у њему много фудбалских клубова који током претходних век и по нису успели да се пробију до самог врха енглеског фудбала. Међутим, два се већ деценијама боре да направе тај корак више и коначно поставе Девон на фудбалску мапу Енглеске.

111

Први од њих, Екситер Сити, основан је 1904. године након што су се два градска клуба спојила у намери да направе један који ће достојно репрезентовати Екситер. Екситер Јунајтед, формиран 1896. и Ст. Сидвелс, оформљен шест година касније у циљу преузимања фудбалског примата у граду донели су заједничку одлуку да оснују клуб какав данас познајемо као дугогодишњег члана Лиге 2. Јунајтед је тим који је годинама доминирао у градским фудбалским такмичењима, а када је Ст. Сидвелс настао, било је јасно да су добили велику конкуренцију у борби за превласт у Екситеру. Да је враг однео шалу, постали су свесни 1903. године када је “млађи комшија” добио дозволу градских власти да игра на локалном Ст. Џејмс Парку (свака сличност са стадионом Њукасла је случајна) и тако почео да привлачи најбоље играче осталих локалних тимова. Решења су била два – повлачење или придруживање. А када не можеш да га победиш, ти му предложи споразум о заједничком функционисању.

Након неколико сезона у локалним шампионатима, Ситију је 1908. године одобрена апликација за учешће у Јужној лиги и тада је било јасно да је Екситер и званично ушао у професионалне воде. И мада није било нарочито успешних резултата током првих неколико година, за мали клуб из Девона врло брзо је чула читава Енглеска. Наиме, 1914. године екипа се отиснула на дуг пут до Аргентине где је одиграла осам утакмица против локалних клубова и селекција. Иако је остварила шест победа, уз по један реми и пораз, аргентински медији су истицали своје разочарање општим квалитетом и нивоом игре Енглеза, који су заузврат истицали развратно и непристојно понашање домаћина, који су у једном наврату чак и пиштољем претили судији на сред једног меча, незадовољни његовим суђењем! Међутим, уместо да се врате у Енглеску, играчи и стручни штаб Екситера су продужили за Бразил на молбу ФА након што је неколико клубова (међу којима Тотнем и Саутемптон) из различитих разлога одбило да одигра утакмицу са бразилском репрезентацијом. Екипа је најпре одиграла два меча са локалним екипама и остварила два лагана тријумфа да би потом изгубила 2-0 од незваничне селекције Бразила, мада се и дан данас сматра да је то заправо била прва званична утакмица Бразила у историји. Тачно век касније, Екситер Сити се вратио у Бразил како би на стогодишњицу тог меча одиграла са Флуминенсеом што додатно даје на значају тврдњи да је овај тим на неки начин “крстио” бразилску фудбалску репрезентацију.

_76339588_dscn4588ok

Неколико година пред пут у Бразил екипа је и променила клупске боје, прешавши са традиционалне зелено-беле на црвено-белу. Разлог је био помало и бизаран, јер је руководство клуба након слабог старта сезоне и неколико повреда веровала да су боје баксузне па прешла на оне под којим и данас препознајемо Екситер Сити.

Зелено-беле дресове, ипак, и данас гледамо у Девону, али пар километара даље, у оближњем Плимуту. Нешто старији Аргајл основан је 1886. године, али садашње име попримио 17 година касније када је зарадио професионални статус и примљен под окриље Јужне лиге. Но, иако је основан 10 година пре Екситера, требало им је исто толико више времена да, попут својих комшија, посете јужноамерички континент. Било је то 1924. када су декласирали национални тим Уругваја (4-0) и савладали Аргентину (1-0), будуће финалисте првог Светског првенства које је одржано само шест година касније. Екипа је одиграла и трећи меч, против чувене Боке Јуниорс, али он никада није одигран до краја. Наиме, када је домаћи тим повео навијачи су улетели на терен како би прославили са играчима и требало им је око пола сата да се коначно вратена трибине. Утакмица се наставила, а иако је Плимут био бољи ривал у ужареној атмосфери, било им је јако тешко да изједначе, све док нису добили прилику да поравнају са беле тачке. Када је арбитар досудио једанаестерац, почели су нереди на трибинама и играчи Аргајла су се договорили да намерно промаше пенал како не би ризиковали да се нереди преселе и на терен. Међутим, капитен и најбољи играч Мозес Расел није хтео да пристане на то и у последњем тренутку је преотео ударац свом саиграчу и затресао мрежу. Меч је ускоро прекинут након што су нереди ескалирали. Упркос томе, зелено-бели су оставили добар утисак и аргентински медији су о њима писали веома позитивно, са посебним нагласком на игру капитена Расела.

Пола века касније и Плимут је добио нову шансу да игра са Јужноамериканцима, овога пута код куће, против бразилског Сантоса предвођеног легендарним Пелеом, тада најбољим фудбалером планете. И мада су били велики аутсајдери, зелено-бели су славили са 3-2 и још једном достојно представили свој град, округ и државу.

Plymouth_argyle_1924

Ривалство ова два клуба званично је почело 1909. године када су се први пут сусрели у званичној утакмици, а славио је Плимут резултатом 2-0. Али поштено говорећи, била су то нека друга времена, људи из Девона су се држали и подржавали заједно и неке стварне мржње заправо није ни било. Здраво спортско ривалство је трајало неких двадесетак година и онда готово угашено на скоро пола века, јер је ова два тима у том периоду углавном раздвајао барем један ранг такмичења.

У другој половини 1970их, ривалство је оживело с обзиром да су се и Плимут и Екситер нашли у Трећој дивизији. За 25 година сусрели су се 28 пута, што у трећем што у четвртом рангу такмичења. Скор: 12-5 у корист Аргајла, уз 11 ремија. Вреди поменути и да су се осам пута срели у различитим куп такмичењима и да је и ту скор на страни зелених: 4-3 уз један нерешен исход. Али аргументи на обе стране стоје. Плимут је већи клуб, долазио је више пута до другог ранга, у пар наврата био и на корак од друштва најбољих, притом два пута играо полуфинале Лига купа и једном ФА Купа. Екситер нема тако велике резултате којима би могао да се похвали али има доста верну и локалну базу навијача, а у прилог им иде што се налазе у центру регије док је Плимут малтене на граници са Корнволом.

Ривалство постоји и на нивоу градова. Иако је Плимут већи град (263 000 наспрам 129 000 становника), Екситер је административни и културно-историјски центар регије, познат по бројним монументима и као популарна туристичка дестинација.

Почетком 21. века тимове је у једном тренутку раздвајало три ранга такмичења, с обзиром да је Плимут играо Чемпионшип, а Екситер Конференцију. Баш у тим годинама присталице зелено-белих нису желеле да истичу ривалство са посрнулим комшијама и окренуле су се сукобу са Лутоном који је је под вођством Џоа Кинера доживљавао сјајне моменте, баш попут Аргајла са Полом Стуроком. У току сезоне 2001-02 Плимут је посртао и имао поприличан заостатак за Лутоном, али их победио у дербију на свом терену након преокрета. Након тог дуела Пол Стурок је добрано омаловажавао Плимут и називао их просечном екипом што му навијачи Аргајла нису заборавили и након тога екипа је наставила са победама, ухватила ритам и на крају завршила сезону испред Лутона, на одушевљење присталица. За то време Екситер је морао да се окрене другом локалном ривалу, Торкију, далеко мање успешном и популарном тиму од Плимута. Међутим, сваки прави навијач вапи за ривалством које се граничи са мржњом, за тимом којег жели да не само победи већ прегази и понизи, а Торки то једноставно није био. Ова два тима су се притом и међусобно помогла, први пут 2003. када је клуб са југа Девона помогао свом већем и успешнијем комшији одрекавши се новца од улазница у њихову корист, па онда 12 година касније када је Екситер узвратио на исти начин. И мада присталице Торкија гледају на Екситер као на омраженог ривала, Ситијеве присталице ће увек гледати на зелену страну комшилука с посебнoм дозом нетрпељивости.

pafc.jpg

ecfc

Advertisements