Парадоксално или не, иако је фудбал у Енглеску стигао бар тридесетак година раније (а професионални и више) него у Југославију, процват на европској сцени доживели су отприлике у исто време. Паралелно са првим југословенским клупским успесима Југословена у виду Партизановог финала КЕШ-а из 1966. и Динамовог трофеја у Купу сајамских градова годину дана касније стигли су трофеји Вест Хема (КПК 1965.), Њукасла (КСГ 1969.), Лидса (КСГ 1971.) и наравно Базбијевих беба (КЕШ 1968.). Тако да су током шездесетих година прошлог века дуели Енглеза и Југословена представљали праву посластицу. Идући редови су о једном од њих.

Резултат слика за partizan 1967

У ту, 1967/68 сезону, оба клуба су ушла са високим амбицијама. Партизан под и даље свежим утиском и болним ранама из европског финала у Бриселу, а Лидс са неколико сезона у низу у којима су били тако близу, а опет тако далеко самог врха енглеског фудбала. Деловало је да је улог велики, а заправо је био огроман, јер је победник овог двомеча на крају и освојио такмичење, а затим у наредних неколико година освојио све што се могло освојити на државном нивоу, док је поражени ушао у кризу која је трајала готово читаву деценију.

Партизан је пред прву утакмицу на стадиону у Хумској имао много разлога за оптимизам. Солидно су гурали у првенству, месец дана раније славили у вечитом дербију, и притом били без иједног пораза код куће у свим такмичењима, кикснувши само против Ријеке (1-1). Лидс је, с друге стране, сезону почео споро и мучио се да пронађе праву форму, али баш уочи двомеча с Београђанима ухватио ритам и приближио се водећим екипама. Дон Риви је пред пут у Југославију морао да се суочи са неколико кадровских проблема: ван строја су били Џилс, О Грејди, Јоансон, Џонс и Спрејк, али је и поред тога енглески тим повео средином првог полувремена када је Лоример затресао мрежу из слободног ударца са око 25 метара. Шутирао је изузетно јако и Ћурковић није успео да спречи погодак иако је, фудбалским жаргоном, “био на лопти”. Партизан је повремено претио, али је Јунајтед генерално био опаснији тим. Ништа се значајније није променило на полувремену, осим што је Риви у игру увео и Бејтса и одлучио да буде још офанзивнији. То му се врло брзо исплатило када је након корнера и лоше интервенције одбране Род Белфит у гужви спровео лопту у мрежу, дуплиравши вођство Енглеза. Тек тада су и црно-бели видели да је враг однео шалу, први пут у сезони су се нашли у ситуацији да убедљиво губе на свом терену, а за поправљање утиска су имали тек око пола сата. Пробудила се и публика и гурала Партизан ка голу, а атмосфера је утицала и на младог голмана Харвија који је направио кардиналну грешку око 25 минута пре краја и умало коштао свој тим гола, да га није спасао Норман Хантер. Наставили су домаћи са нападима, добили и бројчану предност када је Бејтс морао напоље након што је шутнуо Дамјановића, и иницијатива се коначно исплатила пред крај утакмице. У једној гужви у шеснаестерцу Лидса сјајно се снашао Благоје Пауновић, улетео из другог плана и бочним делом копачке ударио лопту и лобовао Харвија – 1:2! Ушла је, и то озбиљно, вода у уши играчима екипе Дона Ривија, али спасао их је сат, јер је Пауновићев гол био један од последњих догађаја на утакмици. Добар резултат, али и мала брига пред реванш на Еланд Роуду.

Енглески медији хвалили су Лидс након победе, истицали добру форму у којој се налазе, али упозоравали пред реванш – Партизан је показао да има чиме да припрети.

najava

Недељу дана касније, Еланд Роуд је био врло пристојно попуњен – око 35 000 гледалаца. Ни један ни други тренер нису превише мењали, али се Стјепан Бобек одлучио да играчима да нешто офанзивније инструкције. То је домаћину оставило много простора за контранападе, али им се поново као највећи непријатељ испречила – слаба реализација. Иако су опет повели средином првог полувремена, и то поново преко Лоримера (као и у Београду), пропустили су низ шанси до одласка на одмор, и Партизану је то била сасвим довољна опомена. По изласку на терен по истеку 15-оминутне паузе кренули су на све или ништа, погодили пречку после седам минута, а затим и поравнали скор преко Милана Петровића. Риви је наредио даљу офанзиву, али играчима је поприлично ушла вода у уши и почели су да оправдавају надимак који им је дат у Ривијево доба – прљави Лидс. Постали су агресивни, почели да одуговлаче и гледали како да приведу утакмицу крају не ризикујући нови гол гостију и евентуалне продужетке. Такав начин игре им се замало обио о главу када је Хошић затресао мрежу неколико минута пре краја, али је заставица линијског арбитра овога пута спасла Енглеза. За нешто више, било је знања, али не и времена. Лидс је отишао даље.

Стјепан Бобек био је разочаран, али ипак поносан на своје играче који су се храбро супротставили јаком противнику. Дон Риви је, с друге стране, признао да је његов тим имао много среће, и нахвалио београдске црно-беле. А медији као медији, бар у Енглеској, много се писало о рутинској победи и доброј игри Лидса, а мало о пропуштеним приликама и игрању с ватром. Ипак, та победа на неки начин је додатно погурала Ривијев тим јер је већ те сезоне почео да осваја трофеје. До краја године освојили су КСГ, али и енглески Лига куп. Већ наредне сезоне стигла је и прва титула првака државе, а неколико година касније дошао је још један европски трофеј, као и први (и до данас једини) пехар ФА Купа. Но, као што смо и најавили у уводу текста, док је једном тиму свануло другом је све кренуло низбрдо. Партизан је на наредну титулу првака Југославије чекао скоро десет година, а у Европи више никада нису стигли ни близу новог европског финала. Ривијеви гладијатори су наставили да доминирају ареном, а Партизанове бебе су одрасле…

Резултат слика за leeds utd 1968 uefa cup