Лига куп, односно Карабао куп како га никада нисмо и нећемо звати, изградио је током деценија репутацију такмичења које “великим” клубовима служи за, народски речено, вађење за слабије резултате током сезоне, а оним “мањим” даје шансу за наступ на великој сцени. И заиста, током година смо неколико пута имали прилику да видимо како великани падају пред, на папиру, слабијим ривалима и немоћно гледају како пехар одлази на другу страну. Сјајна Мидлсброова генерација из 2004. донела је први важан трофеј у витрине клуба са Риверсајда. Две деценије раније Антићев Лутон освојио је први и једини трофеј тог значаја у клупској историји, а на победничком постољу под великим светлима Вемблија и Миленијум стадиона видели смо и Свиндон, Свонси, Стоук…

По много чему сличну судбину имао је и Оксфорд Јунајтед. Клуб који до 60-их година 20. века није био ни близу професионалног фудбала и борбе за нешто велико и значајно и који је, уосталом, основан у граду који нас асоцира на много тога спортског, али не и фудбал, освојио је свој први, и до данас једини велики трофеј 1986. године.

Сродна слика

Архитетка великог успеха, историјског у Оксфорду, био је Џим Смит. Куриозитетно или не, он је седео на клупи финалисте Лига купа 1986, али то није био Оксфорд Јунајтед. Годину дана пре великог финала, напустио је тим који је са клупе предводио до две промоције у две сезоне, и прешао на Лофтус Роуд. КПР је имао среће да добије таквог менаџера, јер су већ у првом покушају дошли до великог финала Лига купа, али овде је за нас много занимљивија позадина успеха ових клубова. Док је Смит немилосрдно крчио пут “биковима” од Треће дивизије ка Првој, 20-ак година раније слично се дешавало још једном одличном тренеру, и то Алеку Стоку, тадашњем менаџеру управо Квинс Парк Ренџерса. Сток је направио историјски успех и дошао са “полицајцима” до финала Лига купа 1967. године, освојио трофеј, а затим постао први менаџер после Другог светског рата који је остварио две узастопне промоције са истим клубом. Лондонски тим је освојио трофеј, увео тим у највиши ранг, али остао без посла након што му је председник клуба уручио отказ док је овај био на боловању?! Смит није добио отказ, али је сам одлучио да оде након неуспешног ценкања са руководством Оксфорда о повећању плате након пласмана у Прву дивизију. И, погађате ко га је запослио? Исти председник који је 20 година раније отерао једног од најуспешнијих тренера у историји клуба. Било како било, ухлебљење је Џим Смит нашао на Лофтус Роуду, а Јунајтед је годину дана касније управо против њега тражио шансу за први велики пехар у историји клуба.

До финала и уопште прилике да се боре за одличје довео их је Морис Еванс, претходно дугогодишњи играч, а потом менаџер Рединга који је током година изградио репутацију менаџера са изванредним њухом за талентоване играче из нижих лига. У клуб је најпре дошао као главни скаут, а одласком Смита добио је прилику да заузме упражњено место крај аут-линије. Иако се дуго премишљао, три сјајна резултата на старту сезоне донела су Јунајтеду високо 6. место на табели Прве дивизије и напослетку је прихватио да преузме кормило. Сезона у првенству се није наставила жељеним током, али утеху су Бикови пронашли у Лига купу, у ком су током претходиних неколико сезона бележили одличне резултата и избацивали звучнија имена, попут Арсенала, Манчестер Јунајтеда и Њукасла. Овога пута, жреб им се коначно отворио, након избацивања четвртолигаша Нортемптона срушили су Њукасл у сјајном мечу и наоштрени дочекали дуел са лидером друге лиге и браниоцем трофеја, Норичом. Након избацивања Канаринаца, на ред је дошао дуел са још једним чланом другог ранга, Портсмутом, поново се меч играо у Оксфорду, и трећи пут за редом је резултат био 3-1 у корист домаћина. Џон Олдриџ је терорисао ривале, и почео значајније да привлачи пажњу великих клубова, што је на крају и резултирало преласком на Енфилд у лето 1987.

Резултат слика за john aldridge oxford

Сјајни шпиц био је главни протагониста полуфиналних дуела са Астон Вилом. Најпре је постигао оба гола за свој тим у ремију на Вила Парку, да би у реваншу наместио оба поготка саиграчима Филипсу и Чарлсу који су тако заједно донели Оксфорд Јунајтеду прво финале Лига купа у историји клуба.

Тешко је било игнорисати успех и пре свега успон овог клуба током нешто више од две деценије. До 1962. нису се ни такмичили у Фудбалској лиги, а сада су се као члан највишег ранга налазили надомак важног пехара. Прича која ставља осмех на лице. Осим ако навијате за Свиндон.

С друге стране, пут КПР-а до финала није био нимало лак. Иако су демолирали Хал Сити са чак 8-1 (да, Бартон Албионе, ипак си најгори) у првој рунди, морали су да се помуче на гостовању Вотфорду где су славили минималним резултатом, а затим у сјајној утакмици избаце бившег шампиона Европе, Нотингем Форест. У четвртфиналу их је чекао Челси ког су елиминисали након победе од 2-0 у реваншу на Стамфорд Бриџу, док су у полуфиналу одиграли спектакуларан двомеч са Ливерпулом, преживели налете црвених, пенал у реваншу на Енфилду за домаћина, два аутогола и жесток притисак будућег првака Енглеске. Након свега тога, меч са Оксфордом у финалу делује као награда за труд. Али, фудбал није тако једноставан и предвидив.

Морис Еванс је две недеље уочи финала покушавао да обезбеди играчима нешто што би у данашње време било крајње нормално и логично, а то је – обилазак Вемблија, стадиона на ком су први пут добили прилику да играју. Нису добили адекватан одговор, а прича је да су челници највећег енглеског стадиона били до те мере некоректни да им је и Еванс поручио да се носе пар дана уочи финала, што не би било ништа необично да не говоримо о човеку који је важио за изузетно смиреног и коректног. Толико да играјући на скоро 500 утакмица за Рединг никада није добио жути картон.

Резултат слика за maurice evans reading

Ривали су у утакмицу ушли једнако ентузијастични, али не и једнако оптимистични, барем гледајући резултате уочи финала. КПР је имао низ од осам мечева без пораза који их је позиционирао у сигурној зони на средини табеле. С друге стране, Оксфорд је од полуфинала и елиминасања Астон Виле победио само једном, и налазио се у грчевитој борби за голи живот. Уз то, Полицајци нису имали проблема са повредама и суспензијама, за разлику од Бикова којима је недостајало неколико фудбалера.

Много је симболике било у поменутој рокади коју је извршио бивши тренер Јунајтеда, а тадашњи Ренџерса. Било је нечега и у чињеници да је Еванс имао прилику да се на велика врата врати у менаџерски посао након лошег завршетка бајке у Редингу. Али много тога чудесног и лепог било је и у чињеници да је финале поготком отворио Тревор Хеберд, човек који је одиграо сваки меч у издању Лига купа из 1978/79 за Саутемптон, да би му потом била ускраћена шанса да наступи у финалу које је његов тим добио и дошао до трофеја. Показало се да, у овом случају, заиста није било намењено Хеберду да узме куп са Саутемптоном, али јесте суђено да то учини у дресу Оксфорда седам година касније. Исти играч је почетком другог полувремена послао дивну лопту у простор за Хаутона и тако потпуно срушио офсајд замку и одбрамбену концепцију КПР-а који је након тог поготка потпуно капитулирао. Преко 90 000 гледалаца на Вемблију присуствовало је и трећем поготку када је Чарлс отклонио све дилеме око освајача Лига купа за 1986. годину и донео свом тиму велики пехар у до тада прилично празне клупске витрине.

Хеберд је сам исправио неправду која му је начињена, капитен Шотон доживео најсветлије моменте у каријери која само пар година раније није нимало обећавала, а Морис Еванс не само да се успешно вратио у тренерске воде него је направио и потез вечери када је своју медаљу предао Кену Фишу, једном од помоћника којем је та сезона била последња у каријери пред заслужену пензију, Потез џентлмена, потез победника.

 

Advertisements